Za Dinku


Retko kad pisem o bliskim ljudima ovako direktno.

Ali, ovo sam zelela da podelim sa vama.

Imam tu srecu da imam stvarno prave prijatelje. Shvatila sam da je postenje nesto najvaznije cemu su me roditelji naucili. I onda sam i sama pocela da prepoznajem da je to, kao i lepo vaspitanje, uzdrzavanje od povredjivanja drugog, otprilike ono sto sam pronasla u svojim prijateljima kao nesto sa cime sam se poistovetila.

Ali, ona je jedno cudo.

Moja Dinka.

Upoznale smo se u domu.

Kada sam dosla kao njena nova cimerka, devojka mi je te veceri spremila da jedem, iznela mi je sve sto je imala u tom momentu u sobi, trcala je da kupi sok, jer eto nije stigla, posto je tih godina radila u “Blic”-u danonocno i ginula za taj posao. Te veceri mi je rekla da slobodno koristim njen racunar, da ona nece tu biti nekoliko dana, ali je sredila sobu, ulaz i kupatilo, da mi sve bude cisto.

Zapitala sam se ko sam ja njoj da bi se toliko trudila oko mene? Ja sam samo neznanac, mogu da budem najgori stvor, da joj pokvarim racunar,ukradem ga, isceniram kradju od strane treceg lica, sve njene stvari koje mi je dala da koristim, upropastim, otudjim, kako sme da mi ih ostavi tek tako.

Takodje mi je rekla da u frizideru imam dosta domace hrane, njeni poslali, pa da slobodno jedem.

To je osoba koja po kisi istrcava napolje da o kontejner okaci kesu sa hranom onima koji je nemaju, a prethodno tu ambalazu dobro zastiti da se sadrzaj ne skvasi.

Kada nam neko dolazi, nebitno da li je moj ili njen prijatelj, obezbedice se pice, grickalice, da se taj covek doceka domacinski. Soba, kao i sve oko nje, bice sredjeno pod konac.

Kada je zavrsila fakultet, iselila se, ostavivsi mi frizider, da ga koristim koliko mi treba, a kada mi ne bude potreban da ga iznesemo pored kontejnera, odnece ga onaj kome bude potreban.

Godine 2012.izgubila sam oca, na jedan izuzetno tragican nacin. Zivele smo kilometrima udaljene kada se njoj dogodilo nesto strasno. Krila je to od mene mesecima kako me ne bi potresla. Koji prijatelj to jos radi? Iskreno, nakon smrti mog oca, toliko ljudi mi je dolazilo i plakalo mi zbog toga, dok sam ja njih tesila i pitala se zasto mi to rade, zasto misle da meni nije dovoljno bolno, vec da je njima pretesko, pa mi pricaju kako su se razboleli posle tog dogadjaja, bez pitanja sta se dovraga u mom psihickom sklopu sve moglo desiti.

A onda shvatis da imas prijatelja kome se srusi svet u jednom danu i on razmislja o tome da do tebe to nikako ne stigne, jer si vec ranjen, ne treba ti da prolazis kroz novu traumu.

Kada si svima daleko, pa ne mogu da dodju da te vide, my god, zivis u Raski, ona sedne na bus i dodje da te poseti. I njoj je sve tamo lepo. Ne smeta joj sto ti moras na posao, ispunice vreme, insistira da opere sudove, spremi deo rucka dok se ne vratis, prica samo o lepim stvarima i o tome kako ce sve biti dobro.

Ona je jedna od onih ljudi koji ce ti iskreno reci da gresis, kad gresis, ali na takav nacin da ce da ti ukaze na hiljade izbora da odlucis kako da iz te greske izadjes, ne insistirajuci da prihvatis njen savet, vec  da se jednostavno izboris sa sopstvenim problemima. Kada nesto dobro uradim, iskoristice svaki momenat da mi to kaze, kako bih to dalje negovala.

Danas je sretnem u gradu, vuce neke silne vocke, pitam sta radi kaze evo kupila neko voce, hajde uzmi, vidi ima svega, uzmi, sto neces da uzmes.

Kad vas je neko poslednji put ponudio necim sto je upravo kupio? Obicno kupimo nesto, strpamo u torbu i cak i ako nekoga sretnemo, iskreno, ja se retko setim, da izvlacim voce iz torbe i nudim ga. Ali, ne, mi smo stajale na Bulevaru oslobodjenja, okruzene gradjevinskim radovima, u svoj toj buci i prasini, ona je nutkala vocke. Zato je moja Dinka tako posebna. U vremenu kada svi zive samo za sebe i niko nikog ne slusa, ona je to vreme susreta i sitnog cavrljanja utrosila tako sto mi je postavila million pitanja – kako ide ucenje, kako si, da li ti je tesko da ucis, bice to dobro, ne sumnjam u tebe, kako ti je muz, kako ti je mama, stizes li sve.

I potom, pozdravila  muza i mamu. Obavezno. I mnogo.

U ovom vremenu otudjenja, ja imam prijatelja koji stalno misli na mene i svaki put posle susreta sa njom, makar i slucajnog, ja naucim nesto novo  o prijateljstvu, da manje budemo sebicni, da vise slusamo druge, da budemo dobri i verujemo u ono svetlo u ljudima.

I eto samo zelim da budem bar priblizno dobar prijatelj kao sto je ona.

Definitivno vredimo onoliko koliko imamo divnih ljudi u svom zivotu na koje svakodnevno mozemo da se ugledamo.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s