Welcome back


Pre sest meseci, usla sam u svoju sobu i zatekla poruku “Dobrodosla Sonja”.

Autor te poruke je moj sestric.

Klekla sam na pod i plakala. Ne znam da li od srece ili od tuge ili od neke cudne smese svega toga. To je bila nedelja u kojoj sam ponovo postala rezident ravnice.

Od tog dana nisam zavrsila nijedan tekst. Postala sam slatki rob ambicije. Pocela sam da pobedjujem. Sopstvene strahove, sopstvenu proslost i greske. Donela sam neke neocekivane odluke. I neverovatno se promenila.

Vise od dve godine, nisam mogla da prihvatim da mog oca nema. Glumila sam hrabrost, a najvise mi je prijalo da odem kuci i placem satima, pokusavajuci da komuniciram sa njim.

Bila sam jedna velika lazljivica.

Onda sam se u jednoj od tih letnjih zora, oprostila od njega. Pustila sam ga da ode. Zahvalila sam mu sto je odigrao tu ulogu onako kako je mogao, oprostila mu sve greske i prihvatila da mi sada ostaje secanje.

Tog leta sam bas izasla iz ljuske. Postala svesna sebe. Odlucila da uzmem stvar u svoje ruke i odem iz tog brdovitog kaveza.

I otisla sam.

Tog septembra sam imala osecaj kao da nikad nisam napustila ovaj grad. Zivot mi se samo nastavio, a ono tamo, bio je samo ruzan san. Totalna amnezija. Tih dana sam imala obicaj da taj svoj osecaj tako opisujem.

Evo me danas, slusam zvuk automobila po vlaznom asfaltu, svakim danom sve vise besna sto zivim u zgradi u kojoj je sve sterilno; plocice, vrata, ljudi. U stanu koji gleda na drugu sterilnu zgradu.

Blesavo. Detinjasto. Znam.

Trebalo je cesce da se smejem. Zbog planine, cistog vazduha i vode sa cesme. U toj svakodnevnoj jurnjavi za srecom, zaboravljala sam da budem srecna.

Zar ne radimo to svi?

Postoji nesto sto je zajednicko za sve u ovoj drzavi. .

Dodjes u odredjene godine kad te sve zulja. Sve te boli i sve bi drugacije. Prestanes da verujes u Novu godinu i nove pocetke. Ujutru, dok se spremas za posao, slede te vesti o novim stradanjima na istoku i tako shvatis da je to stvar koja se ne menja od kada ti postojis, mi ovde zivimo normalno, pravimo selfije, vikendom bahanalisemo, trosimo novac po trznim centrima, koji uvek imamo, ali nikad ga nemamo, na pauzi za dorucak ovlas skrolujemo tekst o devojcici koja se predala, zamenivsi objektiv sa oruzjem, i sve je jako normalno, ali i dalje osudjujemo svet sto je ziveo najmirnije kada su nas bombardovali. I onda na porodicnim skupovima, niko ne prica o tim katastrofalnim dogadjajima, vec o tome kako su plate smanjene i sta radi drzavni vodja. I o tome kad ja mislim djecu da pravim. Da se manem kerova. I pravosudnog ispita i advokature. Blizu si tridesete, nemoj posle da ne mozes da rodis.

Ostavite moju matericu na miru.

Tako izgleda zive odrasli ljudi. Zato ne gledam vesti i boli me uvo za onog i njegovu politiku. Necu da izadjem na ulicu i budem deo protestne mase, jer ja nikad nisam ni trazila da mi taj neko vodi drzavu, te se ne smatram odgovornom za posledice i ne zelim da zrtvujem nijedan jedini rodjeni dan u kome svojom borbom da postanem jednog dana nesto, uspesno placam racune.Zaomie.

Nepopravljivo verujem da je svako kovac svoje srece. A zivot kao zivot, pun je pometnje. Nepredvidivih dogadjaja. Pobeda. I momenata kada jako tresnes o pod. Zar nije to ono sto nas cini snaznijim?

Dobrodosla Sonja.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s