Dan posle


Vec dugo u sebi nosim teret koji ne mogu da isplacem, iskazem, izbacim kroz izlive besa koji su cesti ovih dana.

Ne znam sta znaci izgubiti sve.

Ne znam kako je kada te usred noci probude i kazu ostavljaj sve i polazi.

Ne znam koliko je tesko probuditi se jednog jutra i shvatiti da je sve sto si godinama gradio odnela neka voda.

Ali znam ponesto o tome kako je boriti se sa bolom.

Mnogi od nas su doziveli nesto posle cega su mislili da nece moci da nastave zivot. To je taj udarac usled koga vise ni glasa ne mozes da pustis, vristao bi, a cini ti se ugusice te rodjena suza.

To je taj trenutak kada mislis da bi bilo bolje da te nema, nego sto moras da ga zivis.

Poznajem taj momenat. Ono kad se sledeceg jutra probudis i zamolis tog nekog boga da je sve ono bio ruzan san. Ali taj dan te demantuje.

Kazem “tog nekog”, jer su mi se desile stvari koje su u meni izazvale odluku da vise ne verujem u boga i ne krocim u crkvu.  Ne moze niko vise da me ubedi da postoji neki valjani razlog za odluku jednog boga da mi, za svega par godina razmaka, plemenito uzme sestru u njenoj trinaestoj godini, da mi uzme jos dva clana porodice potom, da natera mog oca da izvrsi samoubistvo, da uzme njegovog rodjenog brata koji je vec izgubio dete i muci ga skoro godinu dana jednim lepim poklonom koji se zove rak. I da istovremeno tolerise sve ono sto se inace, po nekoj zdravoj logici, smesta u krugove pakla.

Je l’ to taj vas bog?

I ne moze niko da me ubedi da je ovo sto se sada desilo plemeniti cin boga da nas nauci pameti.

Dugo sam se, pred spavanje, mucila pitanjem ima li ga. Umesto molitve, pocela sam muza da pitam: “je l’ ti verujes da postoji?” I svaki put bi mi rekao “Da”. Naredne dane bi koristio da mi kaze da prestanem da se mucim. Ali, ja sam samo htela odgovore. Treba mi samo nekoliko prostih odgovora na pitanja zasto se sva ova sranja dogadjaju.

Vi cete jos dugo traziti odgovore na pitanja zasto bas vi i zasto bas vasa kuca. I zasto bas vase dvoriste i vase zivotinje.

Ne znam. I ne zna niko. Ali, jedno je sigurno-ovo ce da vas ojaca.

Ovi dani naucili su nas mnogo cemu.

Danas sam ponosna na veci deo Srba. Ipak, na onaj manji deo uzasno besna.

Ne mogu da shvatim da se sve ovo opet koristi u svrhe da nas podeli. Pa, sta kazete na to sto je jedan Srbin povecao cenu hleba i vode, a onda jedan Albanac pekar poslao hleb za Sabac?

Pominjem poznanicima kako se u nasem gradu prikuplja pomoc za ugrozene, oni mi pricaju o receptima. Eto tako, kao da je stanje sasvim redovno, idemo na kafu, sladoled, sedimo po kaficima, skupa je kasica, skupa pelena, a nije ni to toliko vazno, koliko nas boli uvo i ne razmisljamo o tome, jer nas to mnogo psihicki opterecuje. Zar ne mislite da u vasem mentalnom sklopu nesto ozbiljno ne stima ako usled ovakve nepogode ne uradite nista, apsolutno nista sto bi pomoglo ugrozenima?

Mozda sam pateticna ako kazem da sam se pre dva dana probudila i kao malo dete plakala nad slikama gradova koji vise ne postoje, nad slikama iseljenih ljudi i zivotinja koja plutaju, uz stalnu bojazan koliko jos bezivotnih tela ima pod tom vodom. Mozda. Ali to me onda podseti da jos uvek imam dusu. A koliko vidim, u vecini sam. I to je dobro.

 

Jednog je jutra Srbija osvanula pod vodom.

Zivot ce da pokaze kakvi smo ljudi postali sledeceg dana.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s