Deka iz prizemlja


Jutros je umro deka iz prizemlja.

Mozda i juce.

Ili nocas.

Onda kada sam se mozda glasno smejala. Zivela zivot.

Neko je umro.

Kad sam izasla iz lifta videla sam sanduk. I krst. I na krstu je pisalo njegovo ime.

Danas sam saznala kako se deda zove.

I vrata su bila otvorena.

I ispred vrata stari stocic pokriven starom krpom na kojoj stoje dve case i flasa sa rakijom.

U meni se nesto zgnjecilo.

I plakalo mi se.

Iako nisam znala dedino ime.

Kad smo se pre par meseci doselili, jednog jutra pitao me je da zovem nekog da mu izmeri pritisak. Pitala sam da li hoce da zovem hitnu. Samo je nemo gledao u mene. A onda je rekao da nema nikog da mu izmeri pritisak, zvao je sina i onda je nesto nerazgovetno  promrmljao.

Rekla sam da ne razumem.

A onda je naisla jedna zena i rekla mi da je deda izgubljen da ne zna sta prica i da udjem u lift.

Usla sam.

Onda sam cula da on tako samo trazi nesto od ljudi, ali da je izludeo, ne zna sta prica i da ga iskuliram.

A ja sam svaki put stala da ga cujem sta hoce i da mu pomognem.

Vikala sam NEMAM DEDA APARAT ZA MERENJE PRITISKA, ZVACU TI DOKTORA. Nece doci doktor, mumlao je, nece doci.

Mozda je hteo samo da prica s nekim.

Pre dve nedelje, vracali smo se iz grada i neko je dedu izvodio iz zgrade.

Deda je bio nakrivljen na jednu stranu.

Dedu je nesto bolelo.

Jutros sam saznala njegovo ime.

I kad me je preplavila tuga zbog smrti nekoga cije ime nisam ni znala, shvatila sam da ja nikada necu biti imuna na smrt. Iako sam mislila da posle sestrine i oceve smrti, vise nista necu moci da osecam. Ali, ipak, svaki taj krst i svaki taj sanduk i svako to ime i svaki taj sto i svaka ta otvorena vrata podsete me na najgori moguci udarac u zivotu.

I kad mi je tesko i kad samo cutim, pa me pitaju sta mi je, samo kazem da ne mogu vise nikoga da izgubim. Ne mogu. Poludecu ako jos neko ode. Ne mogu.

Ali, svakodnevno neko gubi nekog svog.

Dok se mi negde smejemo.

Zivimo zivot.

 

Zvao se Djurdje.

Ne znam kakav je bio covek.

I ne znam da li je nekoliko sati pre smrti setao po ulazu.

I ne znam da li je trazio pomoc.

I koliko njih je odmahnulo rukom.

Jer je deda pijanac.

Ali znam da je sigurno bio jako sam.

Mozda sad vise nije.

Mozda ga sad vise nista ne boli.

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s