Zrak


U tamu njenog jutra, usunjao se zrak koji se sada nasao u njenoj zenici. Jauknula je od zalosti sto je jos jedan dan pred njom, jer najvise bi volela da je nema.Razmisljala je tog trenutka kako je moguce da postoje ljudi koji se razvlace, poput sline, od danas do sutra, a ponajvise bi voleli da ih nema, dok na svakom koraku ima dece koja bi zelela da zive, ali ih zivot nece. Tih malih grobova ima, cini joj se, vise nego novorodjencadi. A sto i da zive, pomisli ona, za ono malo radosti koje imas kao dete, pa i ako ti se zivot ugasi do dvadesete, mozda i nije lose, jer si proziveo njegov najlepsi momenat. Kasnije, dolaze samo razocarenja. Dolaze ljudi. Muzevi i zene. Deca. Rodbina. Tazbina. Smrti i nesrece. Neuspesi. Malo po malo, i sve sto vidis su ledja. Sve sto cujes, izgovori su. I cemu da se nadas? Zivis od proslosti. Svakog prokletog dana, mislila je, prisecas se samo onoga sto je bilo i znas da “biti” vise nema, kada si ti u pitanju. Supalj si iznutra. Pojeo te zivot. Od njega moze da se rikne. I to vise puta.

Prokleti dan, pomislila je.

Samo Bog zna koliko je tih dana cekala poziv. Bilo ciji. Veoma se radovala kada je pozovu iz marketinskih agencija i postavljaju joj glupa pitanja. Uglavnom, zbog toga sto jedno od prvih pitanja bude “kako ste”.

Jesmo li svesni koliko zaboravljamo, pitala se. Da li je ljudski rod svestan koliko zanemaruje svoju vrstu? Da li su majke svesne kakva cedomorstva cine kada svojoj deci kazu da ne vrede nista, znaju li majke da su tad svoju decu ubile?

Ja svoje jesam, pomislila je.

Onoga dana kada sam odlucila da bude djak generacije, jer ja nisam uspela, onog dana kada sam odlucila da bude najbolji u svemu po svaku cenu,jer ja nisam bila, onog dana kada sam odlucila da upise medicinu, jer ja nisam uspela.

Psihicki sam ga ugnjetavala.

Vezivala sam ga za radijator kako bi ucio.

Nanosila sam mu teske fizicke povrede kada bi me jednostavno iznervirao.

Danas, on ne moze da me pozove, jer ne zna ni ko sam.

Zivi poput biljke u dusevnoj bolnici. Ne zna vise nista.

Obazrivo je sklonila pramen sede kose koji joj se zakacio za trepavicu, pruzila duge sake i zgrabila jednu palicu, privukla se na kraj kreveta, uzela i drugu i tesko se podigavsi, uz jauk, prisla je prozoru i namakla zavesu, da ubije onaj zrak.

Prisecajuci se svega toga, starica je jecala, ali bez suza. Po navici ispusta prazne krike, liceci vise na astmaticara, nego na zenu koja oseca veliku tugu.

Zapravo, tog jutra sve sto je intenzivno osecala bio je bes zbog tog lutajuceg zraka sunca koji uporno pokusava da joj udje u zivot i zalost zbog sopstvene neispunjenosti.

Na neki cedomoran nacin, ona je i ovog jutra pomislila da je njen sin tamo po zasluzi i hrlila je tom zraku sunca koji je podsecao na njenu gresku, hrlila je da ga ubije, da ga unisti, kako bi opet bila ona neduzna starica koju je citav svet ostavio u mraku da umre i cekala je prvi poziv, bilo ciji poziv, da bi cula zaljenje u glasu sagovornika nakon sto isprica kako su je svi napustili.

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s