Ne pitaj me nikad zasto cugam


 

– Daj, skloni tog Balasevica!

-Zasto?

-Ne mogu da ga slusam.

-Zasto?

– Eto, ne volim ga!

 

Da, to sam ja. Jedan veliki lazov. Mozda i kukavica. Mozda najveca na svetu. Za sve sto mi budi emocije, preti da ce me razneziti, ja kazem da ne volim.Znam kakav sam slinja za neke stvari, pa da izbegnemo to, ako moze. A mora.

I sinoc postade jasno.

Vratila se i ravnica. I Tisa nadosla. I kuca moja nakrivila se u secanju. I majka pred kucom. I onaj oraj koji su posekli sada je opet pred ocima.

I onda pocinjem.

Naspi jos jednu.

Zna me.

Al’ nije sto volim, nego za njegovu dusu. Da dalje ide, da luta, a ostane tu, dok ore nebeske njive.

I onda u ulici Dositeja Obradovica rastu druga deca. I baba i deda pred kucom. Masu. I njegovi klinci. Oni novi klinci.

I naspi jos jednu.

Jos jednu.

Jos, da ga napojim!

I sunce li ti tvoje, Balasevicu!

Novo jutro, a ja polomljena. Mozda niko nikada ne sazna koliko me je zabolela slika nadosle Tise u noci. I kako sam tamburu stiskala uz sebe, da mi se lice ne vidi.

Svako od nas ima svoju tugu.

Da bi stvarao kaoDjole, moras da imas neku Olju.

Ja imam Slobodana. I meni je to dovoljno za ovaj moj mali zivot. Onaj u kome stvaram i srecu i tugu. I sreca mi je s njim i kada se isplacem ovako, kao najveci slinja, iza tambure.

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s