Namcorisanje


Evolucija mog karaktera: Od danas zvanicno nisam vise hejter. Dobro, nije da nisam, ali malo manje cu. Dobro, trudicu se da svedem na minimum. Dobro, hejter sam, sta sad hoces?

Kolerik sam. Ne volim da spavam. Pogotovo ne popodne. Potrebno mi je 2 minuta da se istusiram i 5  minuta da se nasminkam, jer zurim, a ne zurim nigde. Jedem s nogu, jer nemam vremena, iako imam ceo dan. Kad spremam rucak, spremam 3 stvari istovremeno i ne razgovaram ni sa kim, ako mi se neko obrati, cini kobnu gresku. Ako ne spremam toliko, onda jednom rukom mesam, u drugoj drzim knjigu i citam.  Ne lezim bezrazlozno. Ne razumem lezanje. Zasto da lezim u sred bela dana, kad je dan predvidjen za sedenje, setanje, druzenje? Volim da budem sama i da citam. Kad mi neko upadne nenajavljen, siznem. Ali, posle se obradujem. Doduse, zavisi. Volim svoju samocu. Ne verujem u horoskop. Ne verujem u moc pozitivnog misljenja, moc pozitivnog delanja, moc kaludjera i ostalih sto su kao prodali ferari i slicne gluposti. Spalila bih knjige poput onog puta kojim se redje ide. Kad ja nesto kazem, onda je to moj stav i neces ga promeniti, jer je to moj stav i moj zivot. Teska sam kao crna zemlja. Uopste nisam pozitivna i teski sam namcor. A opet, toliko ljudi za mene kaze da sam najpozitivnija i najludja  osoba na planeti. Neprestano se smejem. Retko placem. Al’ kad placem, onda placem. Uglavnom od besa. Retko od tuge. Jer od tuge pisem. I shvatila sam-oni ljudi koji su najpozitivniji i koji se vrlo cesto smeju, zapravo u sebi nose velike tuge. Ta sam. I zato mi ne zamerite sto toliko namcorisem, ne verujem ni u sta osim u Boga, dobro, svoju majku i zivotnog saputnika za zauvek. Caknuo me zivot. Ni los ni najbolji. Ni ja njega ne krivim, pa nemojte ni vi mene.

Dok sam lutala oglasima, ulicama, gradovima koje ne poznajem, psovala svaki brdoviti pedalj svoje sadasnjice, trudeci se da uhvatim bilo koju priliku i onu koju ne zelim, zaboravila sam vaznu stvar. Sebe.

Dobre stvari postoje. Dobri ljudi postoje. Za posao vam ne treba veza ako ste dovoljno uporni. I mislila sam da nikada necu napisati blog o ovome, a opet se potajno nadala da ce mi srce drndati zbog ovoga uskoro.

Ponedeljak. Ovaj ponedeljak koji dolazi, bice onaj ponedeljak koji svi vi poslovni ljudi jednako ne volite. Jer je ponedeljak. Bice to moj najlepsi ponedeljak. Naravno, tek nakon svih ponedeljaka, koje sam provela sa njim, mojom velikom srecom. Dakle, bice to ponedeljak, kad cu i ja da kazem-jao, ne, kad vec ponedeljak. Bice to onaj ponedeljak kad cu ujutru da zurim, da stignem na vreme, bice to ponedeljak kada cu ja da zurim da skuvam rucak, a mozda i necu stici, pa ce morati on, pa cemo da pijemo kafu, a mozda cu ga cekati i u gradu, pa cemo prosetati. Mislim, kad dodje taj ponedeljak. Neka me neko ustine sad. I neka me neko ustine tad. Kad pocnem.

2 thoughts on “Namcorisanje

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s