Obecanje


 

Dajem zavet sebi, svom velikom sebi

da se vise necu bespotrebno izvinjavati ljudima koji ne znaju koliko je ta rec dragocena i kojima je tesko da je izgovore. Zaista ne razumem ljude kojima je tesko reci izvini. To jeste rec koju ne treba traciti, ne treba je trositi, ali postoje ljudi kojima je potrebno uputiti i zato ne mogu, a da se ne zapitam kakvi su to ljudi koji nisu u stanju da zatraze oprostaj, koliko oni to vole sebe, a malo vole svoje bliznje, pa im je to toliko tesko.
Vrlo cesto se bespotrebno izvinjavam, jer imam tu glupu prokletu pesnicku osobinu da osecam ono sto drugi oseca, pa se izvinjavam do besvesti i kad nisam kriva, samo zato sto mi zao duse drugog coveka.

Tuzno je kad dozvolis svojoj savesti da te grize i kad nisi kriv.

Dajem zavet sebi, svom mizernom sebi

da se vise necu gristi zbog svakakvih, ni pravdati se za ono sto jesam i sto cini mene ovako losom, losijom, najgorom na svetu. Da se necu vise pravdati za postupke i svoju zatvorenost tokom perioda nakon proslogodisnje tragedije. Da cu vise pokazivati zahvalnost onima koji su bili uz mene za to vreme.

Dajem zavet meni, svom nebitnom ja

da cu biti sebi najvaznija tacka na planeti, osa oko koje se okrece dobro i lose, da cu se truditi i da cu braniti sebe od svih neprijateljskih napada spolja i iznutra. Da cu casno braniti granice sopstvene mi licnosti i disciplinovano sluziti interesima svog srca i duse mi,  da necu dozvoliti da se narusi moj integritet i dostojanstvo.

Zaklinjem se, a znam da bece biti tako. Zato drzim katance. Onda je to ok.

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s