Ko je lud da cita?


knjiga

Nakon sto sam objavila danasnji post, pratila sam koliko puta je citan. Svega dvanaest puta je procitan. I pitanje je, zapravo, da li je procitan.

Nakon objavljivanja teksta o sisama, za nepunih sat vremena, imala sam 150 pregleda. Je l’ me zezate? Je l’ zaista to hocete? Sise? Mislim, odbijam da prihvatim da gomila odraslih ljudi trazi na wordpressu da cita o sisama. Uostalom, vecina njih nije nista ni procitala, vec gvirnula, videla nema jeba*ine i pojurila ka pozarnom izlazu.

S vremena na vreme, cujem od nekih ljudi kako lepo pisem. Vecina njih ne prati ono sto pisem. Naime, bas oni od kojih sam ocekivala da ce me u ovome podrzati, to ne cine. S druge strane, oni od kojih nikada nisam ocekivala da ce da komentarisu, lajkuju, dele, kritikuju, ma i pljuju, ali, ljudi moji, pre svega citaju, to sada cine. Vrlo se iznenadim kada u inboxu vidim poruku podrske od nekoga ko mi nije nirodnipomozbog.

Mislim, meni nije problem da pisem o sisama. Stvarno. Ko ne voli sise?

Ali, poenta moje price je da ljudi vise ne citaju nista. To malo sadrzaja sto im se plasira preko crne kutije je sve sto u toku dana upiju. Mozda na fejsbuku procituckaju nesto usput. Ali, niko ne cita nesto tesko za mozak, svi bi neke recepte za srecan brak, horoskope, kako usreciti muskarca u 10 koraka…

A ja da molim za citanost, necu. Samo cu biti to sto jesam. I ne zelim da pisem o stvarima koje ni sama ne volim da citam.

Savet dana-ponekad morate malo opteretiti svoj mozak da biste naucili nesto novo i procitati neke drugacije sadrzaje.

I da…mene niko ne mora da iznervira da bih napisala text. Dakle, kad ja nesto napisem, ako zvuci ostro i snazno, onda je u pitanju samo moj stil. Dakle, to ne mora nuzno znaciti da je mene neko iznervirao. Mozda je to ono sto razlikuje pisca od obicnog coveka. Ja imam svoj stil i on je takav kakav je. Ko ga voli, super, ko ga ne voli, neka cita kosmopolitene i slicne idiotarije od kojih ce mozak da im stagnira.

Doduse, kad smo kod toga, ne bi bilo lose da se podsetimo Ive Andrica.

“Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno.”

Sluzim li ja cemu? Coveku ili covecnosti? Svakoga treba pustiti da slobodno prica. Pa, ja cu da pricam i za to, itekako, snositi moralnu odgovornost. Moji tekstovi su samo moji, cime bas ne moze da se pohvali svaki portal na ovom virtuelnom svetu, a ima dosta onih koji funkcionisu po principu copy-paste. Zato, smatram da i svaki citalac treba da snosi odgovornost za ono sto cita. Toliko duguje svojoj inteligenciji.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s