O uticaju modre guzice na moj zivot


spankingKako ne ogoliti dusu?

Toliko je tanana njena opna da mi je tesko i da pomislim samo na njeno ojacanje.  Kako? Kako to cine ljudi?

Cesto se pitam izgledaju li ovako svi ljudi koji su izgubili svoje ljude. Ili samo oni slabi? Ljudi mi kazu da sam jaka, ali ja mislim da ne izgledam tako. Ne umem vise jednako da se smejem, dugo da se smejem, a ne mogu i ne zelim da objasnjavam zasto sam takva. Tako bih bila slaba. A pokazati slabost, da li je to neki greh?

Celog zivota nas muce nekim stegama, zakonitostima, stvarima koje moras, stvarima koje ne smes i onda se ti u svojoj dvadesetpetoj zapitas zasto od sebe neprestano ocekujes da nesto moras, umesto da pokusas da shvatis sta je to sto stvarno zelis, onako jako iz ciste duse, one bez opne.

Uvek sam morala da budem dobro dete, vaspitanje je mojim roditeljima bilo na prvom mestu. To znaci-da u gostima sedis ustogljeno, pravih ledja i podignute glave, da ti slucajno nije palo na pamet da uzmes vise od jedne bombone kad te ponude, da slucajno ne kazes da si gladan, jer bozemoj to je sramota, kao da te kod kuce nisu nahranili. Kako bih bila “dobro dete u vrticu”, naucili su me da citam i da pisem jos pre polaska u vrtic. Oni danas smatraju da sam ja to sama htela, sto nije iskljuceno (iako verujem u svoju verziju), jer sam ih kasnije terorisala citanjem slikovnica naglas, svako vece, dok ne zaspim.

A tek batine. Jao, te batine- od svih ukucana, a nekad i u gostima, pa posle kod kuce dobijes duple batine, jer si dozvolio sebi toliki bezobrazluk da te u gostima batinaju. Uz batine je uvek islo pitanje “hoces li slusati?” i ti bez pogovora kazes “hocu, hocu”. I celog zivota to o slusanju.

Kad sam posla u skolu, svi su ocekivali da budem dobar djak. Moj otac bi me retko pohvalio, pa sam ja, za razliku od ostale dece, morala da izmisljam raznorazne stvari kako bih ga odusevila. Tako sam ja izmisljala pesme.

Bila sam mnogo dobar djak i u gimnaziji i bili su bas, bas ponosni na mene.

I onda, nemoj da se zaljubis, nikad neces zavrsiti skolu. Nemoj slucajno da se druzis s nekim ko se tuce ili pije, nedajboze drogira. Nemoj da ti je palo na pamet kad se posvadjas s nekim da places. Plac je nesto  strasno, moras da ostanes ponosna! Ako te neko napadne, odmah se sklanjaj, bezi, strasno je ruzno tuci se, a ako nece da te ostavi, brani se, nemoj tu da gledas sa strane ko ce da ti pmogne, u zivotu uvek imas samo sebe. U prilog tome isli su  uplaceni treninzi karatea, na kojima sam skakutala kao balerina, jer sam inace igrala balet, i znala da se ponasam samo kao balerina.

E, kad je trebalo da upisem fakultet, znala sam da i tu MORAM da budem najbolja. Razocarala sam citav svet, pa i sebe, kada sam umesto knjizevnosti, upisala pravo. Ali, razocarenje je jenjavalo, jer sam dobro uradila prijemni, budzet, dom, sve po redu.  Nase dete, ponos roditelja.

A onda to dete stane i razmisli, jer, zahvaljujuci drzavi sada ima mnogo vremena za razmisljanje. Gde mi je to vreme proslo? U neprestanoj jurnjavi za atributom “dobar”. Djak, student, dete. Sta god. I citav nam zivot prodje u tome da radimo sta moramo, po svaku cenu, sada, odmah, bez opustanja, hoces u setnju, ne mogu, moram da ucim, hoces da izadjes, ne mogu moram sutra na predavanja, hajde da se ljubimo, ne mogu, moram da zavrsim faks.

A sada, sada jednostavno zelim da budem. Ne dobra, ne najbolja, samo da budem, postojim, onako pravo, bez trzanja od starne same sebe. Sada cu da radim ono sto volim. Iako  sam se milion puta zapitala da li je to u redu. Tesko je, kada toliko godina zivis u obaranju sopstvenih rekorda u tome koliko si u stanju da izdrzis pritisak, da nastavis dalje bez grca.

U nekim situacijama sam morala, nisam imala izbor, samo sam zelela da  budem jos bolja, da bolesnom ocu izmamim osmeh. Zelela sam da bude preponosan na mene. I uvek od sebe zahtevala vise.

Silno zelim, od svoje devete godine zivota, da budem pisac.

I, zato hocu, da oslobodim tu pticu iz grudi, neka leti slobodno, neka me vodi po neslucenim visinama lepe pisane reci.

Nista ne moram.

Samo hocu.

I mogu.

Da li da verujem da mogu?

One thought on “O uticaju modre guzice na moj zivot

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s