Dan posle


Vec dugo u sebi nosim teret koji ne mogu da isplacem, iskazem, izbacim kroz izlive besa koji su cesti ovih dana.

Ne znam sta znaci izgubiti sve.

Ne znam kako je kada te usred noci probude i kazu ostavljaj sve i polazi.

Ne znam koliko je tesko probuditi se jednog jutra i shvatiti da je sve sto si godinama gradio odnela neka voda.

Ali znam ponesto o tome kako je boriti se sa bolom.

Mnogi od nas su doziveli nesto posle cega su mislili da nece moci da nastave zivot. To je taj udarac usled koga vise ni glasa ne mozes da pustis, vristao bi, a cini ti se ugusice te rodjena suza.

To je taj trenutak kada mislis da bi bilo bolje da te nema, nego sto moras da ga zivis.

Poznajem taj momenat. Ono kad se sledeceg jutra probudis i zamolis tog nekog boga da je sve ono bio ruzan san. Ali taj dan te demantuje.

Kazem “tog nekog”, jer su mi se desile stvari koje su u meni izazvale odluku da vise ne verujem u boga i ne krocim u crkvu.  Ne moze niko vise da me ubedi da postoji neki valjani razlog za odluku jednog boga da mi, za svega par godina razmaka, plemenito uzme sestru u njenoj trinaestoj godini, da mi uzme jos dva clana porodice potom, da natera mog oca da izvrsi samoubistvo, da uzme njegovog rodjenog brata koji je vec izgubio dete i muci ga skoro godinu dana jednim lepim poklonom koji se zove rak. I da istovremeno tolerise sve ono sto se inace, po nekoj zdravoj logici, smesta u krugove pakla.

Je l’ to taj vas bog?

I ne moze niko da me ubedi da je ovo sto se sada desilo plemeniti cin boga da nas nauci pameti.

Dugo sam se, pred spavanje, mucila pitanjem ima li ga. Umesto molitve, pocela sam muza da pitam: “je l’ ti verujes da postoji?” I svaki put bi mi rekao “Da”. Naredne dane bi koristio da mi kaze da prestanem da se mucim. Ali, ja sam samo htela odgovore. Treba mi samo nekoliko prostih odgovora na pitanja zasto se sva ova sranja dogadjaju.

Vi cete jos dugo traziti odgovore na pitanja zasto bas vi i zasto bas vasa kuca. I zasto bas vase dvoriste i vase zivotinje.

Ne znam. I ne zna niko. Ali, jedno je sigurno-ovo ce da vas ojaca.

Ovi dani naucili su nas mnogo cemu.

Danas sam ponosna na veci deo Srba. Ipak, na onaj manji deo uzasno besna.

Ne mogu da shvatim da se sve ovo opet koristi u svrhe da nas podeli. Pa, sta kazete na to sto je jedan Srbin povecao cenu hleba i vode, a onda jedan Albanac pekar poslao hleb za Sabac?

Pominjem poznanicima kako se u nasem gradu prikuplja pomoc za ugrozene, oni mi pricaju o receptima. Eto tako, kao da je stanje sasvim redovno, idemo na kafu, sladoled, sedimo po kaficima, skupa je kasica, skupa pelena, a nije ni to toliko vazno, koliko nas boli uvo i ne razmisljamo o tome, jer nas to mnogo psihicki opterecuje. Zar ne mislite da u vasem mentalnom sklopu nesto ozbiljno ne stima ako usled ovakve nepogode ne uradite nista, apsolutno nista sto bi pomoglo ugrozenima?

Mozda sam pateticna ako kazem da sam se pre dva dana probudila i kao malo dete plakala nad slikama gradova koji vise ne postoje, nad slikama iseljenih ljudi i zivotinja koja plutaju, uz stalnu bojazan koliko jos bezivotnih tela ima pod tom vodom. Mozda. Ali to me onda podseti da jos uvek imam dusu. A koliko vidim, u vecini sam. I to je dobro.

 

Jednog je jutra Srbija osvanula pod vodom.

Zivot ce da pokaze kakvi smo ljudi postali sledeceg dana.

Sasvim logicno


E, pa, ovako je to bilo.

Pre dve nedelje operacija, rekose skidam konce 8.maja.

Za te dve nedelje svi se sablaznjavaju zasto to, kako to dve nedelje, ali dr rece dve nedelje i tacka. Za te dve nedelje, sestra dva puta kaze kako je konac urastao, niko me ne previja, jer sto bi me previjali, jednom je dosta, nije vazno sto se to odlepljuje 68 puta. Po potrebi ti sebe lepi, jer mi tako funkcionisemo.

Jutros odlazim da vadim konce, a uveliko kasljem kao astmaticar. Doktora nema, ceka se zamena. Posle tri sata stize zamena, meni sestra saopstava da ona NE ZNA DA SKIDA KONCE i da ce sad da pita doktora AKO HOCE. AKO HOCE?!

AKO HOCE?!

Sva sreca, doktor hteo. Legnem ja.

Sestra: Doktore, nemamo sterilni skalpel.

Doktor pretura po instrumentima, BEZ DA OPERE RUKE, nalazi neki skalpel i kaze: “Nema veze, moze ovaj, dajte mi samo pincetu”.

Sestra trci po previjalistu, otvara ono cudo gde se sterilistu instrumenti. Uzima pincetu, pada joj na pod.

Sestra: E, super, to je bila poslednja sterilna pinceta.

Doktor: Nema veze, operite samo malo i premazite alkoholom.

Ja u sebi razmisljam o II svetskom ratu i tesim se da mi nista nece biti, jer ni onda njima nije nsita bilo, a sve okolo im bilo prljavo, mogli su da puhnu u pincetu i nastave, a meni ce eto bar alkoholom da se prebrise. Ali ipak…

Ja: Doktore, mogu ja i u hitnu da odem, nije problem, ne mora to danas.

I vec vidim sebe kako trcim odatle.

Dr: Vec je prekasno, van svake pameti je bilo da cekate da prodje dve nedelje.

Da CEKAM. Ja da cekam? Pa, ko mi je, majku mu, odredio tok lecenja?

Sestra se pati s onim instrumentima, briska sve u sesnaest, ja mislim leb te jeb’o gde sam dosla.

Dr: Nema veze, ne morate to JAKO brisati, ja ni ne dotaknem ranu.

Aha. A onda je pocelo cupanje. Konac urastao. Kad sam se pogledala, nakon toga, pomislila sam da ce odatle da proviri cudoviste iz Loh Nesa. Ili malezijski avion. Bolje da sam nekog ucenika s prakse pokupila da mi ga izvadi, nego sto sam dosla ovde, mila moja majko.

E, dobro, ustala ja, ulazim opet, jer me muci kasalj. On poludeo kad me je video, kaze ceka ga kafa, ja kazem da cekam od jutros i da mi treba nesto za kasalj.

Dr: Podignite majicu.

Dizem.

Dr: Brze disite.

Ja ubrzam malo.

Dr: REKAO SAM BRZE DISITE, JE L MOZE TO MALO BRZE?!

Ja ubrzam, mislim na trcanje, preznojim se u tom disanju.

Dr: Mislim, stvarno nema potrebe za tim dubokim i sporim disanjem. U redu su vam pluca.

Mislim da mi je do slepog creva ugurao onu plasticnu glupost za grlo od koje mi se povraca i u oko mi nabio lampu, oslepela sam i ostala bez daha, doslo mi da mu kazem doktore, pa sta mi to radite, ali njemu izgleda nije bilo do sale.

Brzinom svetlosti mi je nazvrljao recept.

Uzimam lek. I shvatam da sam alergicna na njega. Nit ko pita, nit je koga briga.

Okej.

I sad ja sedim i razmisljam kako mom muzu sa plate svakog meseca odlazi pozamasna suma novca na nesto sto bi trebalo da nam obezbedi neku sigurnost, na primer, bar sterilne instrumente. Kad vadimo konce. S neke male rane.

A sve je pocelo od toga sto dr nije bio tu do 12h, pa su sestre iskoristile to vreme da se cerekaju tamo negde iza i mi pacijenti da slusamo kako ih zabole uvo sto cekamo. I onda stize doktor, u medjuvremenu cekaonica se napunila, NARAVNO da nisu sterilisale instrumente, jer nisu imale vremena, NARAVNO da je trcala po previjalistu, jer nije imala vremena, NARAVNO da joj je nesto ispalo, jer panici, posto je izgubila pola dana. I naravno da me doktor tera da brze disem, jer on nema covek vremena, jer zivi i radi u drzavi u kojoj je sasvim normalno da radi u tri kasarne i prelazi dnevno 300km, jer nekog boli dupe da organizuje to drugacije i naravno da ce jos manje voleti svoj posao kad mu skresu platu novom reformom.

Kad malo bolje razmislite, sve je to sasvim logicno.

 

Dan


 

Je l’ mislite da se stvari dešavaju slučajno?

Danas je tačno dve godine od kada ga nema. Baš čudno zvuči kad kažem da ga nema, jer osećam da je svuda oko mene. I isti onaj stari strah lomi kosti, kao kakva bolest, strah da ću zaboraviti njegov lik, da ću zaboraviti njegov glas, strah da moju decu neće zanimati ko je on bio, jer uveliko neće postojati, kada se rode.

 

Vece pre nego sto je otisao, pitao je:

-Je l’ ti znas da tebe tata voli najvise na svetu?

-Znam.

-Hocu da to zapamtis.

Taj njegov pogled.

I poslednji zagrljaj.

I poslednje vece kada smo u kuci bili svi zajedno.

I tetka, i stric, i strine i moja braca i moj muz i mama i tata i ja.

Mozda je hteo da zapamti bas tu sliku.

Jer, ja kad bih birala savrsen dan za umiranje, to bi sigurno bio onaj dan kada bi svi oni koje mnogo volim, bili tu, na jednom mestu. Mirno bih ih posmatrala, trudeci se da zapamtim svaki njihov pokret, bas tako, kao i on. I onda bih zaspala. Ujutru bih otisla, pre nego sto novi dan donese opet nesto lose.

Jutros, dok sam prelazila ulicu, mrzeci zivot i sve sto me je snaslo, zeleci samo neko mirno mesto za plakanje, cula sam skripu guma i ukocila se. Automobil se zaustavio tik uz moju nogu. Na pesackom prelazu.

Hej, gospodine vozacu, nece biti da je ovo savrsen dan za moje umiranje. Prljava mi je kosa i nisam muza potpuno spremila za odlazak na teren. Treba sav taj ves oprati, a valjalo bi i stan srediti, pre nego sto se ode. Ne znam, meni se cini da mi je ostalo jos posla. Mogla bih par zivota da stvorim, po koji jos zivot da spasem, ljudski ili pseci, ko zna jos koliko, umem i dobro da zasmejavam,  pa ne bi bilo lose da se ne protracim uzalud vec sad u ovoj dvadeset i nekoj. I to na nekom pesackom prelazu. Mislim da ovo nije bio moj dan.

Nije bio ni njegov.

Nije video moje vencanje.

Nisam stigla da ga pozovem i kazem hej tata nasla sam posao.

Nece biti tu kad postanem advokat.

Nece biti tu kada dodjem s nekim zamotuljkom.

Koliko to boli?

Ako jos uvek imas i oca i majku, nemas pravo na misljenje koliko to boli.

Cemu ovako lican tekst? Ne znam. Mozda zato sto zivim u verovanju da se kroz neki tvoj dar ostvaruje komunikacija s bogovima. S nekim tamo silama. Sa onima koji nameste da se sve to ispreplice, a onda, na nekom kraju, da se sloze kocke.  Kad mi je bilo deset godina i kada sam izgubila baku, zivela sam u nekom besmislenom tripu da je jedini nacin da me ona cuje to moje pisanje. I evo me sad, i dalje samo blesavo pisem, jer mi je hendikep da, bilo sta sto osecam, ispricam. Mozda je kukavicluk. Ne znam. Nazovite to kako hocete. Mnoge stvari ne znam.

Ali danas je taj dan koji me osamari i kaze da je nemoguce da su svi ti ljudi koje vidjam u prolazu, a koji tako lice na mog oca, a u stvari ne lice ni malo, bilo kakav znak njegovog postojanja u mom svetu. Danas je taj dan koji me baci dok hodam uspravno, i po betonu se, kao u nekom usporenom snimku moja senka rasprskava u milion delica nje i njega i naseg malog sveta i svega sto je moglo da bude, a nece,  jer ne moze, na hiljade sitnih delova svih pitanja koja me muce sta sam mogla i zasto nisam, ko je kriv i ko jebeno konstruise te nase svetove, zasto i zasto, dok hodam uspravno, poslednji delovi moje senke se raspadaju na te delice krivice i grize savesti, svih progutanih suza i nepravdi, na sve dileme jesam li vernik ili ne,  upravlja li svetom bog ili abraksas, na sva iskusenja koja vrebaju iz prikrajka, hocu li ostati covek, na sva ta lica koja lice na njega, a nisu on i nece biti, na sve te godine koje provodim odvojeno od nje, na svaki njen dan koji provodi prokleto sama i sve moje nove krivice zbog svakog trenutka koji provede u nemiru.

Danas je taj dan kad ides na posao i smejes se i onda dodjes kuci, zabodes se u mracnu sobu i napravis oko sebe bedem.

Onda nesto napises, udahnes duboko i shvatis.

Danas jeste moj dan.

Da zivim.

I pisem o tebi.

Dok me ima.

Vis major


 

Ponedeljak.

Nesto posle 22h sedim i buljim u drustvene mreze, nemajuci stvaran zivot, jer ga podsvesno ni ne priznajem. Pre toga sam osinula dobra cetiri sata spavanja, jer sam prethodnu noc provela burno, boreci se da sacuvam zdrav razum. Sedim na ugaonoj garnituri, naslonjena levom rukom na sto, lice mi je strumfasto, jer fejs je plav i odjednom ispod mene se nesto opasno zatrese. Pomera me. Daska ispod mene se zesce drma. Pomislim, nisko leti nesto, vojska pokrece mehanizaciju, komsija cepa drva u stanu, ali me televizor demantuje. Ustajem k’o da me nesto opeklo, kao idiot stojim nasred sobe i ne znam sta da radim, detonacija prestala, ali tv se i dalje klati, flasa koka kole se tiho zaustavlja.

Jbt zemljotres, pomisljam.

Jbt, osetila sam zemljotres! ‘Trcim u sobu, da mu kazem kako sam osetila zemljotres, ali on je u takvom hipnotisucem snu, da se na moje paljenje svetla, samo okrece i pokriva preko glave.

-Ej, cujes, bio zemljotres.

-Sonja gasi to svetlo, ne lupetaj vise.

-E, stvarno je bio zemljotres jesi li ti osetio?

-A jesi li se ti probudila?

-Jesam bre.

Otvaram prozor da vidim jesu li ljudi izleteli napolje da vicu zemljotres zemljotres.

Ne, napolju nema zive duse, gledam kako grad odzvanja tisinom kad se u mom vidokrugu pojavljuje lik koji se uzurbano krece i vice “Jebacu ti mater znas sad cu da ti jebem mater videces ti…”  i ukapiram kako zapravo prica to nekom preko telefona i mlatara utokom u desnoj ruci! Na pola minuta ga ne vidim, jer ga zaklanjaju zgrade i za to vreme izgovaram:

-Ej, da vidis ovo, jbt, ide lik s utokom, jebe mater nekom preko telefona.

-Sonja, aj prekini da izmisljas, jos se nisi probudila, vracaj se u krevet.

Opet ga sada vidim, uveravam se u ono sto sam malopre videla, jeste nosi neki pistolj majku mu, jos govori o nekim bombama.

-Jbt jesi cuo ovo sad pomenuo je neke bombe…

-Sonja ne zivis na jebenom Dedinju, vec si u Raskoj, ovde se nista ne dogadja, prekini da izmisljas i gasi svetlo.

Teatralno izlazim i ostavljam mu upaljeno svetlo.

On ce meni da izmisljam, znam ja sta je zemljotres, nisam poludela. Pretrazujem vesti, tviter, fejzbuk, niko nista, google, niko nista. Jbt, ja stvarno umisljam. Pogledam jos koji put kroz prozor. Raska, grad duhova.

Jutros, google mi javlja da se sinoc u 22:41 dogodio zemljotres na podrucju Kopaonika.

Moj prvi zemljotres, dragi dnevnice.

Iako magnitude 3.2 jedinice Rihterove skale, gotovo ni z od zemljotresa, ali moj prvi zemljotres, dnevnice.

Sad treba obaviti jos 99 stvari sa moje liste “100 ludih stvari koje treba doziveti pre smrti”.

To sto sam nenormalna je vis major i tu nema pomoci.

Osetiti zemljotres. Checked.

 

Greske jednog Kupidona


 

Nekad, kad sam tuzna, setim se kako sam ja uvek bila voljena. I to je neka sreca, zar ne? Doduse i nije, ako ti volis nekog drugog. Uvek sam momcima sam bila potpuno nevidljiva dok ne ispricaju neku pricu sa mnom. I, da, verujte, muskarci se zaljubljuju u kompletnu licnost, ostatak je cist kretenluk, kakav postoji i medju zenama, tako da  smo 1:1.

Otkad sam spoznala za ljubav i veze, neko me je uvek voleo. Neki su se i potukli zbog mene. Ma koliko je bilo retardirano i traumaticno, sad mi bude toplo oko srca jer znam da je nekome bilo toliko stalo do mene da nije vladao mozgom. Neko je plakao zbog mene. Neko mi je mozda nekad i napisao pesmu, pa nije imao hrabrosti da mi je pokloni, od straha da ce ga moj ego pregaziti. Sa jednim sam raskinula 14.februara. Uglavnom, svakom sam rekla da ako misli da ce mi biti vazniji od skole, da moze da se nosi. I odneli su se.

Pre nego sto sam zapocela vezu sa svojim sadasnjim zivotnim sapatnikom, cimerom i najboljim prijateljem prvo i pre svega, samo sam jednog decka volela i to sebi necu oprostiti.

Toliko sam za njim patila u potpunom odsustvu samopostovanja, a on je, pogadjate bio kreten- i to ne bi izrodilo toliku ljubav u meni, da je bila uzvracena. Mi zene smo dokazani mazohisti. Mozda nikad nije shvatio koliko sam ga ozbiljno volela, ali posteno mi je paralisao pet godina zivota. I dana,s kada nam zivoti, na svu srecu, nisu isprepleteni, a mogli bi biti na milion nacina, kad ga neko spomene, presece me nesto u stomaku.

Karma je cudo. Mene su stigle kletve svih onih koji su me voleli, a ja nisam uzvracala, pa me taj decko nikad nije ni malo zavoleo, cak ni toliko da ispostuje sto rizikujem svoje ocene zbog njega, ne, nije umeo to da ceni, a meni je to bio vrhunac ljubavi, ako kazem ok, odlozicu ucenje zbog tebe. Rekoh, karma je cudo, ali zelim mu sve najbolje. I nadam se da ga moje kletve nisu stigle, ali cini mi se da je jos uvek sam, nije da me zanima, samo kazem.

I eto me, ostala sam sama, gledam neke slike, prebiram po proslosti i prezirem te svoje patetika momente, ali ovaj cu zabeleziti. Jer, ako je nesto sreca u zivotu, to je onda to sto ga delis sa osobom koju volis i koja te voli.

Unistila sam svoje dnevnike u jednom drevnom ritualu zvanom spaljivanje i mislim da sam pritom izrekla nesto kao dabogdasenikadneozenio, dabogdatevaralekaotimene, dabogdaotebireklisvestositiomeni, ali pripisacemo to mojoj mladosti i ludosti od pre par godina, pre tri godine, nije da se secam, maja.

Sve te stvari vremenom prestanu da te bole, ali i dalje teras dodjavola, iz nekih starih razloga.

I tradicionalno cu reci-Kupidone, fuck you. Ne znas za red.

 

Pad


U nekom trenutku

Skocila sam

Nisam se ni odbacila

Samo sam se pustila

Dugo sam padala

Lebdela sam u svojim tugama

Isplakala sam sve sto je bolelo

A bolelo je

Nisam vise trazila odgovore

Sve je doslo tako mirno

I svi su bili tu

Ali mene vise nije bilo

Samo sam se pustila

I padala dugo

I nije vise bolelo

Deka iz prizemlja


Jutros je umro deka iz prizemlja.

Mozda i juce.

Ili nocas.

Onda kada sam se mozda glasno smejala. Zivela zivot.

Neko je umro.

Kad sam izasla iz lifta videla sam sanduk. I krst. I na krstu je pisalo njegovo ime.

Danas sam saznala kako se deda zove.

I vrata su bila otvorena.

I ispred vrata stari stocic pokriven starom krpom na kojoj stoje dve case i flasa sa rakijom.

U meni se nesto zgnjecilo.

I plakalo mi se.

Iako nisam znala dedino ime.

Kad smo se pre par meseci doselili, jednog jutra pitao me je da zovem nekog da mu izmeri pritisak. Pitala sam da li hoce da zovem hitnu. Samo je nemo gledao u mene. A onda je rekao da nema nikog da mu izmeri pritisak, zvao je sina i onda je nesto nerazgovetno  promrmljao.

Rekla sam da ne razumem.

A onda je naisla jedna zena i rekla mi da je deda izgubljen da ne zna sta prica i da udjem u lift.

Usla sam.

Onda sam cula da on tako samo trazi nesto od ljudi, ali da je izludeo, ne zna sta prica i da ga iskuliram.

A ja sam svaki put stala da ga cujem sta hoce i da mu pomognem.

Vikala sam NEMAM DEDA APARAT ZA MERENJE PRITISKA, ZVACU TI DOKTORA. Nece doci doktor, mumlao je, nece doci.

Mozda je hteo samo da prica s nekim.

Pre dve nedelje, vracali smo se iz grada i neko je dedu izvodio iz zgrade.

Deda je bio nakrivljen na jednu stranu.

Dedu je nesto bolelo.

Jutros sam saznala njegovo ime.

I kad me je preplavila tuga zbog smrti nekoga cije ime nisam ni znala, shvatila sam da ja nikada necu biti imuna na smrt. Iako sam mislila da posle sestrine i oceve smrti, vise nista necu moci da osecam. Ali, ipak, svaki taj krst i svaki taj sanduk i svako to ime i svaki taj sto i svaka ta otvorena vrata podsete me na najgori moguci udarac u zivotu.

I kad mi je tesko i kad samo cutim, pa me pitaju sta mi je, samo kazem da ne mogu vise nikoga da izgubim. Ne mogu. Poludecu ako jos neko ode. Ne mogu.

Ali, svakodnevno neko gubi nekog svog.

Dok se mi negde smejemo.

Zivimo zivot.

 

Zvao se Djurdje.

Ne znam kakav je bio covek.

I ne znam da li je nekoliko sati pre smrti setao po ulazu.

I ne znam da li je trazio pomoc.

I koliko njih je odmahnulo rukom.

Jer je deda pijanac.

Ali znam da je sigurno bio jako sam.

Mozda sad vise nije.

Mozda ga sad vise nista ne boli.